Шта је џудо?
Џудо - Пут мекоће
У покушају дефинисања џудо-а као појма, можемо да се сусретнемо са различитим тумачењима. Они који га не познају, углавном га поистовећују са осталим борилачким вештинама, док се у тумачењу оних људи који су у овом спорту или који бар нешто знају о њему, може чути да је џудо један од најлепших борилачких спортова, да представља дисциплину, уметност, фитнес програм, начин самоодбране и борбе, па чак и начин живота. Уствари, могло би се рећи да џудо предстваља све ово.
Значај џудо-а у широкој лепези борилачких вештина можемо препознати и у томе што свака обука специјалних војних, полицијских или неких других једниница у основну обуку сврстава џудо. Поред овога, у појединим азијским, али и европским државама, џудо је заступљен и кроз школовање као део физичког васпитања. Џудо је борилачка вештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џијуџицуа. Џијуџицу је у то време у Јапану било заједничко име за све борилачке вештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа - Џигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џијуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.
Професор Џигоро Кано (1860—1938), навршивши 18 година, почео се бавити борилачким вештинама.
Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме - Већина Џијуџицу техника је уз технику захтевала и много снаге. 1882. Након што је стекао мајсторску титулу у неколико врста Џијуџицуа, одлучио је развити борилачку вештину која би омогућавала слабијим особама да победе много веће противнике.
Са својих 9 ученика основао је институт Кодокан и развијао оно из чега ће настати џудо (На јапанском „нежни пут“).
Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо-Џијуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је уверљиво победила. Џудо је постао део јапанског школског образовања и почео се ширити по целом свету.
Џудо је 1964. године уврштен у спортове за мушкарце на олимпијским играма, а 1992. и за жене.
За развој Џудоа у Европи је веома значајна 1961. година, када је Холанђанин Антун Гесинг, на одржаном трећем првенству света у Паризу, освојио шампионску титулу, победивши најистакнутије џудо–мајсторе Земље излазећег сунца. То је укинуло мит о непобедивости Јапанаца и дало још више подстрека европским џудистима за даљи рад.
Одећа
Џудоке тренирају у специјалној врсти кимона која се зове Џудоги. (Ги на Јапанском значи - одећа) Џудоги се веже посебним појасом, ширине 4-5 цм, чија боја одговара Џудокином рангу
Оцењивање знања - Рангирање
Џудоке су рангирани у складу са својим знањем и резултатима постигнутим у борбама. Постоји шест ученичких („кју“) и десет мајсторских („дан“) са припадајућим обојеним појасевима.
Пре него што је Џигоро Кано створио џудо, учитељи су ученицима издавали дипломе и свитке текста који су сведочили о њиховом напретку. Кано је започео модерни систем када је 1883. двојици својих старијих ученика (Ширу Саигоу и Цунеџиру Томити) доделио статус „шодан црни појас“. Но чак ни тада није било разлике у изгледу између њих двојице и осталих ученика, јер тада Кано још није био измислио Џудоги па су ученици тренирали у традиционалним кимонима. 1907. Кано је представио Џудоги какав познајемо данас те су се почели употребљавати појасеви, за почетак само бели и црни. Појасеви других боја су дошли у употребу тек кад се Џудо почео користити изван Јапана. Миконосуке Каваиши је почео подучавати Џудо у Паризу и увидео да ученици са запада брже напредују када имају разне боје појасева као визуелни доказ свога знања.