НУЖНА ОДБРАНА
НАПАД
Напад подразумева деловање човека (нападача), којим се ствара претећа опасност за другога, да ће бити повређена нека, правно заштићена, друштвена вредност. Нужном одбраном се може одбранити противправни (криминални) напад на свако добро, заштићено кривичним правом, тако да објекти напада могу бити бројни (живот, физички и психички интегритет, слобода, имовина, част итд.) уз услов да су начин и средство којима се напад одбија били неопходно потребни за успешно одбијање напада. Напад мора бити противправан (криминалан), наиме, мора бити објективно у супротности са правним нормама, а под тим се може сматрати сваки напад на неко туђе правно добро, који нападнуто лице није дужно да трпи. Напад мора бити истовремен са одбраном. Истовременост напада и одбране постоји у случајевима ако напад непосредно предстоји, ако је већ отпочео или ако још увек траје. Сматра се да истовременост постоји и у случају када нападач још није усмерен на повређивање одређеног објекта, али се према предузетој претходној радњи, може, по реалној оцени, очекивати да ће непосредно уследити радња, којом ће бити повређен нападнути објект. (Пример: Нападач прогања жртву да би је повредио). Напад не сме да буде провоциран, па према томе, не постоји право на нужну одбрану у случају ако је нападнути намерно провоцирао напад, да би у наводној „нужној одбрани“ нанео повреду или оштећење добра провоцираног лица. И на крају, напад мора бити стваран, тј. да је објективно предузет и да реално постоји као стварна и озбиљна опасност по нападнутог.
ОДБРАНА (ОДБИЈАЊЕ НАПАДА)
Право нападнутог на нужну одбрану условљено је постојањем истовременог противправног напада, који непосредно угрожава неко његово правно добро, па баш зато, нападнуто лице није дужно да узмиче пред нападом, већ је, напротив, у циљу одбране свог правног добра, овлашћено да истовременим нападом на нападачева правна добра онемогући постојећи противправни напад. Закон дозвољава и могућност нужне одбране у корист трећег лица које је изложено истовременом противправном нападу (тзв. „нужна помоћ“). Одбијање напада такође мора испуњавати одређене услове да би се сматрало одбраном у смислу нужне одбране. Као прво, одбрана мора да резултира извршењем кривичног дела (телесна повреда илл смрт нападача) па да се то кривично дело не сматра кривичним делом у смислу нужне одбране. (Борбене ситуације које се заврше без физичких последица по нападача нису третиране кривичним законодавством, па се између осталог и због тога у теорији самоодбрамбених борилачких вештина инсистира на савладавању противника без његовог повређивања). Даље, одбрана мора бити усмерена искључиво против нападача, односно његовог живота и тела, и мора се остварити кроз неку активну делатност браниоца. На крају, одбрана мора бити неопходно потребна за одбијање противниковог напада. Дакле, мора бити неопходна да би се сматрала нужном одбраном, пошто се напад није могао отклонити на други начин. При том, мора постојати сразмерност између вредности заштитног добра нападнутог и нападачевог добра које је повређено или угрожено одбијањем напада. (Пример – не можете у самоодбрани убити човека који вас је само гурнуо или кренуо да вас ошамари). Дакле, између одбране и напада мора постојати пропорционалност – сразмерност у интензитету. Само ако постоји ова сразмерност, односно ако није учињено ни више ни теже него што је било потребно да се напад одбије илл ублажи, таква одбрана ће се сматрати неопходном нужном одбраном. Имајући то у виду, ситуације у којима одбрана није сразмерна извршеном нападу могу проузроковати фактичко стање које доводи до квалификације прекорачења граница нужне одбране. За кривично дело учињено у прекорачењу нучне одбране, односно, када интензитет одбране није у довољној сразмери са интензитетом напада, учинилац се може блаже казнити или ослободити од казне, ако је до прекорачења дошло услед јаке раздражености или препасти проузрокованих нападом.